|
         |
 |
Curi ova 2018. svojim poslednjim zrncima, da se više nikada ne vrate. Bila je za mene lično, hladna, stresna, setna. Opet, gljivarska godina je bila prevrtljiva, sušnog proleća i jeseni ali čudesnog leta i još čudesnijeg jula. O tom julu želim da pričam. Sva ovogodišnja kiša se skupila u levak i izručila od kraja juna do kraja jula, na zagrejanu šumsku stelju. Tih dana u šumi je bilo bajkovito, nezaboravno. Svaki korak je krio nešto posebno, čak i na terenima gde godinama posebnog nije bilo. Ko ovog leta nije kneginju sreo, slikao, zrelu ubrao, taj u hrastovoj šumi nije bio. Kneginja je procvetala ovog jula, u krugovima, redovima, gomilama. Sećam se da sam na jednom mestu pokrio sedam kneževskih jaja, koja su narastala iz jednog gnezda. Na drugom mestu sam, oko mladog hrasta, izbrojao pedesetak, većinom zrelih, zdravih primeraka. Seo sam i dugo posmatrao prizor. Bilo je nestvarno. U tim trenucima se izgubi osećaj za realnost, za javu. Stvarno je bilo samo u fotografskom aparatu. |
Jaja kneginje u gnezdu
|
|
Tumarajući kroz hrastovu šumu naišao sam na zid od granja, trnja, drače, paučine. Pokrio sam lice i uronio u zid, nije mi se išlo nazad. Pod težinom tela, zid je uzmakao, otvorio se prema skrivenoj čistini. Na sred ovog ušuškanog prostora, zatvorenog sa svih strana, smestio se veliki hrast, nakrivljen malo. Starina je bio umirući, sa velikom šupljinom pri zemlji. Pogled se podigao, pa ponovo pao. Desetak buketa čudesnog šumskog cveća, tu pred mojim nogama, oko stabla. Sanjao sam ovu gljivu ali snove nikada do sada nisam pretvorio u javu. Ponekad toliko želim da gljivu sa poternice sretnem i dodirnem, da ponekad nisam siguran, jesam li to već uradio. Ako želiš nekog posebnog da sretneš, naći ćeš načina. U slučaju gljiva to je jako, jako teško. Kada stavim gljivu na listu najtraženijih, počnem da ciljano obilazim baš takva staništa, baš takva zemljišta, baš takve šume i livade. Često prijatelji, gljivari pomognu neizmerno, pa me upute gde snovi postaju stvarnost. Ovoga puta stvarnost me je istresla iz čizama. Bio sam u krugu posvuda retke gljive Podoscypha multizonata. Više puta sam se susretao sa sličnom vrstom Cotylidia pannosa ali sada dileme nije bilo. Ostalo mi je samo da uživam u čudesnom trenutku.
|
Razigrane kneginje
|
|
Nogom pa drugom, gazio sam po blatnjavoj pešačkoj stazi. Bila je čas u šumi, čas na čistini. U narednom hrastovom šumarku, gotovo na samom puteljku, ugledah sitne baršunovce (rod Xerocomus), bar su mi tako delovali na prvi pogled. Malo je nedostajalo da nastavim dalje ali nešto me natera da se savijem, uberem, okrenem plodno telo. Evo opet čuda. Neko bi rekao da čudo nije ništa naročito. To je samo deo svega, još naukom neobjašnjenog. Jarke, silazne, crveno-rozikaste pore širile su mi zenice. Chalciporus rubinus po prvi put u mojoj ruci, u mom aparatu.
|
Podoscypha multizonata
|
|
Nekako baš u vreme cvetanja kneginje tabanao sam, kako to ovdašnji seljaci kažu, po ornici, siromašnom zemljištu obraslom retkim cerovima, crnim borovima i jasenom. Umotani u poleglu travu, jedva primetno, crveneli su se šeširi jedne posebne gljive, mog mezimčeta. Ovu, za Evropu veoma retku gljivu (samo stotinak registrovanih staništa), našao sam još na početku mog gljivarskog puta. Našao sam je baš tu i dugo vremena samo tu. Ovoga puta, radilo se o slici za nezaborav. Na desetine pečuraka rubinskog vrganja (Boletus dupainii) rasštrkano na padini. Svake godine seljaci na ovom mestu seljaci poseku deo mladih cerića, toliko mladih, da mnogo više drvne mase odbace, nego što odnesu. Nekada je hrast na panju mogao da se obnavlja barem dvadesetak godina, u poslednje vreme izgleda ni pet. Ljudi od šumarske struke su me uveravali da se državne šume seku manje od prirasta (s tim što se prirast računa i tamo gde se šuma ne može izvući, a četinarska šuma se sve više suši) ali da to nisu sigurni za privatne šume. Ja nisam siguran ni za jedne.
|
Chalciporus rubinus
|
|
Jul je bio nadvremenski i gore u planini. Krajem meseca kiša je podavila Rudno, selo na obroncima Golije i Radočela. Brevina se izlila i ozbiljno oštetila most. Većinom prošle godine, ova rečica je bila više kao potok ali ovoga jula narasla je moćna. Sve će to naši mudri da upakuju u cevi i za šaku kilovata (nisam neupućen i subjektivan, to mi je dobrim delom profesija) da nam naprave nov osećaj prirode. Al′ je lep ovaj svet, onde cevka, ovde cvet, dole beton, tu turbina, priroda je baš milina (neka mi oprosti čika Jova). Većina ljudi se nagurala u gradove, otupeli su i baš ih briga šta se događa gore u zavičaju njihovih dedova. Na kraju krajeva, biće neka simulacija prirode na računaru, pa će se nagledati potoka.
|
Rubinski vrganj
|
|
Provlačio sam se kroz smrekovu šumu, peo se padao, uspinjao, kotrljao. Oštre sasušene grane smreke, grebu lice, napadaju oči. Nije isto ići kroz smrekovu šumu ili kakvu listopadnu. U debelom tepihu natopljene mahovine, ugledah ostrvca, svetla, siva, poput poljskog cveća. Kada listate priču o rodu Hydnellum zaključićete da je praktično svaka vrsta iz ovog roda na nekoj crvenoj listi. Jedna od njih je i na listi ECCFa, Hydnellum suaveolens. Baš na mnoštvo ove gljive sam nabasao, pokisao i sam, tamo negde prema Radočelu. Kakva gljiva, kakva lepota.
|
Hydnellum suaveolens
|
|
Vlažnice su posebna vrsta gljiva. Šljaštećih boja, skrivene pod travom (uglavnom) planinskih livada, uveseljavaju retke prolaznike koji znaju da cene lepotu prirode. Tog jula moje veselje je bila retka vrsta Hygrocybe intermedia.
|
Hygrocybe intermedia
|
|
Ovde zatvaram knjigu gljivarskih čudesa, leta 2018. Bilo ih je za deset priča, ne znam da li ću imati volje da ih ispričam. Praćaknu se 2018. i ode u reku vremena. Možda ga i zaustavimo ako je stavimo u cev. Godine će se onda sušiti pored, u prašini.
|
|
|
